ПАС СРПСКИХ ВИТЕЗОВА – СИЛВАН (СРПСКИ ЗМАЈ)

СИЛВАН (СРПСКИ ЗМАЈ)

Сматра се једном од најстаријих раса у региону која можда потиче од античке персијске расе и временом се користио као пастирски пас, лични чувар, чувар имања, ловац и ратни пас. По грађи има сличности са врстама сибирских овчара и са самарићанским мастифом са Урала, те постоје недоказане теорије о пореклу ове расе које га везују за те пределе. Гајен је широм источне и средње Европе, трговачким путевима је стизао до Португалије и Монголије, а пси оваквог типа се могу наћи на Кавказу и у централној Азији.

Србину је тај пас је био све, од чувара стоке и огњишта па до заштитника од демона и злих сила. Свестран и интелигентан и неописиво храбар какав се каже да је, у ратним походима је играо значајну улогу као једно од врло битних оружја српских ратника.

У веровања о овим псима спада и прича да их је лично Бог подарио нама да би нас чували и бранили од разних зала и невоља, па и од нас самих. Прастаро српско и влашко веровање казује да је човек настао од вука, па кад су се браћа раздвојила, богови су људима подарили псе да се људи и вукови не би завадили једни са другима. Код Срба се сматра  да је тај пас управо Силван јер је пре доласка хришћанства ово био вук заштитник Шумског Бога у старој словенској митологији.

Цитат из Душановог законика везан за Силване (Змајеве) каже:

„Свима онима који змајеве држе, овај законик нека се у ум постави и довијека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би било, тако нас без змајева неће ни бити.“

Ова раса се сматра да потичео од пре 7.000 година а писаним подацима се среће нешто касније поред осталог и у Душановом законику.

Раса се од старих времена па до данашњег дана делила и дели у више типова, као и већина радних паса:

По грађи на два типа

1. Долински – веома висок и сув пас, изванредне брзине и окретности
2. Планински- низи и шири, пас изузетне снаге

По длаци на три типа

1. Краткодлаки
2. Дугодлаки
3.  Брадати са коврџавом длаком

·          

По боји на четири типа:

1. Црни са палезом – најзаступљенији и најцењенији од давнина
2. Црни – потпуно црн без икаквих белина и других флека
3. Црни са белинама – распоред дозвољених белина је на ногама, трбуху, грудима, њусци и врху репа
4. Тробојни – истоветни црним са палезом али и са распоредом белина као код претходно описаног типа

Српски Силван је независан и резервисан пас, обично развија јаку везу са једном особом и

њеном имовином, док су опрезни према странцима. То је веома стабилан и  интелигентан пас, али могу бити изузетно агресивни према странцима и псима који их угрожавају, док толеришу познате псе који не доводе у питање његову доминацију. За разлику од осталих великих раса паса, он се одликује не само снажаним заштитничким инстинктом, него такође снажаним ловачким и убилачким одликама, као и огромним радним стандардима који се очекују од тих паса, који су много већи од оних у који чувају стоку и имања.

Одличан њух је још једна традиционална особина ове расе и због тога се Српски Змај већ дуго користи да прати траг украдене или одбегле стоке, дивљих животиња у лову и људи у рату. Силван је такође неуморни пастир ситне и рогате стоке, озбиљан лични заштитник, жилав ловац на ситну и крупну дивљач, борац који не прашта и понекад убица предатора попут вука или медведа, жесток ратни пас, добар за све послове око фарме и добро друштво.

Занимљива карактеристика је да су женке ове расе активније и преданији радници од мужијака који углавном остају близу имања и стада, док су женке те које се прве супротстављају предаторима. Само ако женке не најуре уљезе или су предатори превише близу стада мужијаци улазе у сукоб. Силван је познат по томе да има веома мала легла 2-3 штенета по сезони и да се женке паре једном годишње. Ипак модерне расе имају већа легла због увођења других раса у крвну линију.

Познат као тихи ратник и „неми“ заштитник, чистокрвни Силван ретко лаје и захтева обуку да би лајао кад чува. Због ове особености Силвани су ангажовани у заседама у герилским ратовима у скоро свим војним сукобима на Балкану током векова. Док су цењени због тога што не лају непотребно на све што се креће као и скоро сваки велики пас чувар, ова раса је позната, (или како радије кажу озлоглашена) за широк спектар других звукова који личе на шумове птица или нешто налик на звукове које праве људи.

Посебна напомена је мноштво старих „породица“ врста ове расе, које у српским руралним имањима узгајају сопствене специјализоване линије, које већином имају корене у традиционалној цењеној крвној линији и настали су одређеним укрштањем, како би помогли да овај облик Силван „породице“ паса буде различита од свих осталих.

Већина Силван ентузијазиста криве Други светски рат за смрт њихове расе, посебно увођење његовог потомка немачког овчара на Балкан од стране нацистичке војске и његове касније популарности у ЈНА.

Важно је напоменути на многа имена која је раса имала у прошлости, примарно име Силвана је вековима било „Змај“, док је локално најраспрострањенији назив пре Другог светског рата био „Вучјак“ који се погрешно користи за све немачке овчаре у Југославији. Друго традиционално име је „Гаров“ али се оно данас користи за све псе црне или тамне длаке, без обзира на расу.

Дубоких груди, мишићав и атлетске грађе, Силван је генерално нешто виши и виткије грађе у односу на шарпланинца, са дужом њушком и ужом главом. Ова раса је способна да веома брзо трчи и веома је вешта у скакању и пењању. Пси највише цењени од стране традиционалиста су масивни планински  дугодлаки типови Силван вучијака, који се тренутно веома ретко могу наћи. Једнако древни краткодлаки тип ових паса је увек као и данас био чешћи, иако није цењен као дугодлаки планински тип од појединих особа.

Густа длака, чисто црна или црно-браон боја, беле ознаке различитих величина на ногама и грудима су прихватљиве без обзира на боју длаке. Беле ознаке на њушци су дозвољене, али не фаворизују се. Поддлака је густа и може бити црна, сива, тиграста, црвена, или црвенкасто-браон. Међу црно-браон и тробојним псима највреднији су они са браон линијама испод очију, за које се говорило да псу дају натприродне моћи да штити село од злих духова.

Још једна разлика између црно-браон врста Силвана је традиционално створен белег на глави који може бити отворен и затворен, отворен се користи за псе који су више браон главе, док се затворен користи за више црне боје на глави.

Постоје три додатне боје које се понекад и данас могу наћи на овој раси, то су црвена длака 

“Црљен”, жута/лане боја “Жујан” и шарена “Шаров” сорта, али они нису пожељни код данашњих одгајивача мада су чистокрвни као и чисто црни пси и појављују се у леглима и дан-данас.

Док већина припадника расе показује равне слојеве боје различите дужине, такође постоји оштродлака брадата варијанта Силвана присутна у скоро свакој врсти Силвана, али се ови наборани велики пси лажно сматрају нечистим од стране органа власти, док су међу одгајивачима од давнина цењени и још увек се цене. Уши су цењене у сваком ”суза” облику, и могу бити купиране лево или природно.

Занимљивост је напоменути да је према неким историчарима расе постојао Силван са природно усправним ушима у древним временима, али су постали непожељни после Другог светског рата, највероватније због тога што се ова особина повезује са утицајем немачких овчара.

Реп је такође прихваћен у сваком облику и може бити непромењен или усидрен у обе варијанте, кратки модерни ротвајлер реп или нешто дужи реп који можемо видети код централно-азијских овчара. Као што је случај и са другим старим планинским молосерима мужијаци су већи од женки.

Каже се да је идеална висина 84цм, али је код већине примерака данас висина просечно 76цм или мање на гребену, а са неким “породицама” ове врсте биће још мања.

Силван је опеван и у народним песмама па чак и у једној о Милошу Обилићу:

'' Верни Силван неуморно коље.

Заклан биће ко на нас попреко гледа.

Кости ломимо а знамо и за боље.

Змајар светиње ђаволима не да.

Јаук турски и српско ураааа!!!

Песма гусала одјекује у глави.''